Jednom sam sa Davorom (Davorin Popović – Indexi) prolazio hodnikom Skupštine Grada i on mi iznenada reče, Hodi da pozdravim svog druga. Udjosmo u jednu kancelariju. Za velikim radnim stolom sjedio je Ibrahimagić Zuvdija ukocen u kancelarijskoj fotelji sa visokim naslonom kraj odškrinutih izmješanih duplih prozorskih okana tako da mu je zrak dolazio trepereći u pravcu nosa. Imao je šal umjesto kravate, gledao nas ukočeno i bezizražajno i onda se počeo polako smijuljiti bez da reaguje tijelom, Davor ga upita, Kada se to leglo prijatelju? Tako sam upoznao Zuvdiju kojeg sam do tada poznavao iz vidjenja kao vječitu eminenciju i Portparola Ante Sučića, legendarnog Gradonačelnina Sarajeva. Kasnije nas je život povezao kada je došao u Gradsku upravu prihoda za Portparola gdje sam ja bio pomoćnik direktopra. Znao je svoj posao i što je ponekad bilo veoma važno za nas, poznavao je sve funkcionere i važnije ličnosti u Gradu osobno, te pamtio odredjena mjesta i dogadjaje.

Živio je kao samac blizu Gajine pekare (Krajiška ulica?) , mansardni stan specijalno napravljen za njega sa barom. Bilo je tu nekoliko party za dugo sjećanje..
Zuki je porijeklom iz Plava ili Gusinja, diplomirao je ekonomiju u Sarajevu, visok sa jedinstvenim stilom, veoma inteligentan, ali i poluters, volio je Raju i bijelo suho vino. Svojim prirodnim držanjem i relacijama odavao je moguće neko begovsko porijeklo.
U ozbiljnijim godinama se bio oženio te razveo nakon samo nekoliko bračnih sedmica. Pričao mi je. I tako prve zajedničke subote kaže meni žena da idem kupiti voće, povrče, meso, sir, jaja,… na Pijaci Markale i Tržnici. I ja odem prilično rano, oko deset sati, i pokupujem sve prema ženinoj listi, a ljudi se guraju, prodavaci deru, onda oni mirisi u Tržnici, ali ja kupim sve i onda nosim ja dva cekera i prolazim pored jednog restorana a neko viče iza mene, Vozdra Zuki, onda prolazim ja pored drugog restorana, a neko će iza mene, Mašala Zuvdija, i onda prolazim ja pored Kvarnera (legendarni restoran Ante Sučića) i niko se ne javlja, a ja mislim da me svi gledaju sa sažaljenjem i neće da mi se jave. I bila je još jedna takva subota i onda se mi razvedemo, a ja se vratim mojim restoranima i mojoj Raji.
U Gradskoj upravi se najviše družio sa Hajrić Emirom, mladjim i tada neoženjenim radnim kolegom. Znali su se sresti i van posla, ali takva drugovanja nisu bila duga jer je Emir uvijek išao kući na vrijeme, a imao je i kratke akšamluk-baterije. Emirova favorit pjesma je bila Šta ću kući tako rano. I onda kad god je imao priliku Zuki bi u društvima govorio, Zamisli ti njegove drskosti (Emirove) on voli pjesmu Šta ću kući tako rano, pa naruči pjesmu i kao padne u sevdah, a onda već u devet telefonira mami, Spremi mi papuče i čaj eto me za deset minuta. Emir bi se uvijek valjao od smijeha, a i mi jer je bilo veselo gledati Zukijevu glumu.
Musić Fikret, naš kolega sa posla, dobije stan u novogradnji na Dobrinji te napravi feštu. Medju ostalima bili su pozvani i Zuki i Emir. Stan se nalazio na trecem spratu šestospratne zgrade, lift još nije bio u upotrebi. Zuki i Emir su kasnili i onda ja isceniram podvalu. Prvo upratim kada će Emir parkirati auto te će oni krenuti prema ulazu u zgradu. Onda skinem sa vrata natpis Musić, zamijenim ga sa drugim prezimenom i nagovorim sve goste da šute. Zuki i Emir idu stepenicama dahčući i polako, dodju da vrata vide drugo prezime, a Zuki će, Pa ovo je treci sprat, jesi li ti dobro zapisao? pita on Emira, Ma ja sam gotovo siguran, odgovara Emir. Jesmo li možda prošli kraj njegovih vrata?, pita Zuki, Ma nismo ja sam gledao na svakom spratu, odgovara Emir, Ti gledao, što si gledao ako si dobro zapisao, nastavlja Zuki. Šta misliš da pozvonimo? Ma što ćemo zvoniti pa čulo bi se da je neka fešta, odgovara Emir. I onda se oni nastave penjati do šestog sprata, u pogodnom trenutku ja zamijenim natpis tako da je na vratima pisalo opet Musić, pustimo muziku i počnemo glasno pričati. Malo zatim ide zapuhani Zuki niz stepenice za njim Emir, dodju du vrata gledaju natpis, Pa jesmo mi prošli pored ovih vrata?, pita Zuki, Pa morali smo proći, odgovara Emir, Morali proći, pa kako nismo ni vidjeli, a ni čuli, čuješ li muziku, nastavlja Zuki. U tom trenutku otvorim ja naglo vrata sa punim hodnikom urnebesnih gostiju. Pa jesam ja glup, govori Zuki, pa ja sam morao biti spreman na ovakve podvale kad je Ziko medju gostima, baš sam glup, a ti Emire, što nisi zapisao, Pazi Ziko! Često se, u najboljim raspoloženjima, prepričavala ova podvala.

Bacila je sve niz rijeku i indexi i Davor, neizostvna melodija Sarajevskih zurki cula se i kod Fikreta!

Jednog dana me poslije Kolegija zadrži Nedeljko (direktor Uprave) da popričamo nešto nasamo. Helem dogovorimo se da Zukiju pronadjem kancelariju, da je onda Fikret (Musić Fikret) opremi reprezentativno i sve to u tjanosti. Odem kod Vojke (Govedarica Vojka), načelnica Odjeljenja u opštini Centar – ista zgrada, izaberemo jednu od “njenih” kancelarija. Upoznam je sa detaljima i dobijem čvrsto obećanje o konspiraciji. I onda nakon otprilike dva mjeseca pozove Nedeljko čitav kolegij uključujući i Zukija da posjetimo Vojku i vidimo neku kancelariju. Pridjemo svi čoporativno kancelariji broj 301 (dobro se sajećam), Nedeljko zastane kod vrata i gleda natpis pa pita, Šta ovo piše ovdje Zuki? A na vratima natpis Ibrahimagić Zuvdija, …….. Zuki je bio totalno iznenadjen i veoma dirnut. Nakon kabineta i posebnih kancelarija kod Ante Sučića, dijelio je bio neku kancelariju u Upravi prihoda, bila je to kao neka degradacija, i eto ispravili smo bili to. Bili su svi sretni i veseli. Kancelarija je zaista bila moderno opremljena sa pogledom prema Skenderiji. U to se odnekud pojavi i Emir, Zukijev drug. Pa ja ni ti nisi ništa znao, jelde, kakvog ja druga imam, reče Zuki kad ga ugleda. Nisam znao majke mi, pravda se Emir. Nemoj da mi u buduće upadaš u kancelariju bez kucanja, odgovara Zuki.
Rat, Ajda, Švedska, Deno izlazi iz Sarajeva, uspjeva doći do Austrijsko-Njemačke granice i onda pehovi. Tri puta ga vraća Njemačka policija sa granice u Austriju. Prijatelji, poznanici, polubrat u Erdingu, Minchen, ništa ne pomaže. Onda ja krenem iz Švedske za Erding sa Deninom Švedskim papirima. Polubrat uspjeva obezbijediti Denin prelazak dan prije mog dolaska. Deno ima samo indeks na svoje ime, lažnu Hrvatsku osobnu na drugo ime i ništa više. Za ulaz u Švedsku treba imati pasoš. Kako ću dobiti pasoš za Denu, nemoguće. Saznam da je BiH ambasador Mišo Krunić, bivši direktor Bosnalijeka kojeg sam bio upoznao u jednom postupku kao inspektor rada, u kojem se direktor mogao osjećati i privatno povrijedjen, sujeta, ne smijem se pozvati na tu relaciju. Odnekud mi dodje u glavu da se on poznaje sa Zukijem. I sad svjetsko čudo, uspijem dobiti Zukija u Sarajevu na neki telefon i on mi obeća da će kontaktirati Mišu. Zuki je poznavao mog Denu i volio se šaliti sa njim. Svi ovi kontakti će se dešavati 1994 godine u jeku najtežih Sarajevskih dana.
Nočni voz Minchen Bon, Deno i ja, tada sam na razdaljini u vagonu poslednji put vidio Mehu Puzića (pjevač narodne muzike), mahnuli smo se, BiH ambasada se nalazila na periferiji Bona u nekoj privatnoj, gradjevinski nedovršenoj kući, Ambasador nas je čekao, Meni nije jasno kako je Zuki uspio stupiti u vezu samnom. Jeste li vi neki rod? započe Ambasador. Šta ja moram uraditi za mog Zukija?, upita Mišo Krunić nakon kratkog obostranog predstavljanja i komentara. Deno je dobio pasoš i sretno stigao u Švedsku!

Sreo sam se bio sa Zukijem nakon povratka u Sarajevo, 1996. Rat nije utjecao na njega, ostao je bio onaj “stari”, dragi i šarmantni prijatelj. Živio je prilično “tijesno”. Sjedio je u nekoj drugoj kancelariji i imao neke glupe poslove u Upravi prihoda.
I onda sreća pa nesreća. Prvo Zuki dobije na lotu valjda negdje oko 10.000 konvertibilnih maraka. Od tog novca uplati put i turističku posjetu Beču.

Vrati se u Sarajevo i kada je sa torbom krenuo od autobusa kući udari ga auto i on pogine. Nema nikakovog smisla, valjda ga i ne treba tražiti u ovoj tako groznoj nesreći. Bio sam i uvijek budem tužan i uvijek ga se sjećam kad listam poginule i umrle Sarajlije za koje se bez razmišljanja može reči, Sarajeva ostade sve manje i manje.