Kada se odlučim da pišem o nekome prvo ga aktiviram u glavi pa mi se pojavljuje u asocijativnim situacijama svakodnevnice i onda ga analiziram i procjenjujem u mom današnjem svijetu i sistemu vrijednosti. Neobično dugo ”živim” sa Saletom, iznenadjujuće, jer nije bio čovjek od velikih djela i uspjeha. Bio je zadovoljan sa svim što mu je nonšalantna i oskudna sudbina darivala. Nikad se nije žalio na nešto, nikad nije posudjivao novce, nikad nije tražio neku pomoć, nije bio zavidan, uvijek prisutan slobodnim i veselim duhom, ponosom Sarajevskog ”Fakina”, pribran i razuman.

Poznavali smo se čitav život. On je bio iz susjedne paralelne ulice, Podtekija. Igrali smo ko djeca veoma često čize-blize ili uza zid (bacanje novčića i onaj ko je najbliži uzima sve bačene novce), poklape (podjele se karte na onoliko hrpa koliko ima igraća onda se ulažu novic koje bankir pokriva i onda veča karta pobjedjuje). Počeli smo se družiti veoma intenzivno kada sam se ja vratio iz vojske. Kafana Koševo – 1968. – 1971. Tu smo se okupljali i Jalijaji, bio je Jukebox, bilo je djevojaka, šala, zajebancija, dosta alkohola, za neke i previše, putovanja do Agrama (Zagreb), Anglije (Njemačka), pričali smo pred “strancima” šatrovači, nekako smo se snalazili za lovu, bilo je uspješnih džeparoša koji su se pokazivali sa turama, bilo je kockanja, bilo je i šverca, Dio ha benedetto Trieste! – Trtste Bog te blagoslovio! Najviše je bilo bezbriže mladosti, a najmanje posla obaveza i neke svijetle budućnosti. O njoj niko nije ni mislio.

Džuboksali smo često Djevojka za jedan dan od Arsena Dedića, Zvuči čudno, ali smo zaista voljeli tu pjesmu, mi djeca narodnjaka.

 

Sale je tada često putovao u Njemačku. Jednom je putovao sa Cigom, jedan poznati hrsuz iz Raje, u Minhen. Jedne kasne večeri upadnu oni u neku “našu” kafanu tamo, stoje za šankmom i onda im počnu neki prilaziti i propitivati ih, odakle su, koji su,….Cigi je to išli na živce te on na glas kaže iz zajebancije, Ja sam kurir Save Kovačevića (partizan, narodni heroj). Nasta tajac, osjeti se nelagoda, neko malo komešanje, dvojica stadoše pored izlaznih vrata,…. Sale prokuži da su upali bili u neku četničku kafanu i kaže Cigi, Tipra me (prati me). Započne neko pijansko takmičenje u tutamuti gdje je Cigo bio nenadmašan i onda, znajući iz iskustva kako tvrdo čelo ima uzme Sale jednu stolicu sa uramljenim sjedalom od šperloće i izbije ga glavom. Ponudi nagradu nekom ko bi se takmičio sa njim u probijanju stolica glavom, niko se ne javi, svi su bili zatečeni te oni polako i odvažno napuste kafanu.

Tada su na Radio Sarajevu mogli čuti muzički pozdravi za naše u tudjini. Bila je veoma popularna, Negdje u daljini pogled mi se gubi, evo Koketa,

Jednom je jednog od nas ružila majka i govorila mu da će u Pakao, a ne u Raj. Jednog mahmurnog jutra pridikuje majka svom tek prihajalom sinu, a on će; Slušaj mama šta ću ja u taj Raj, tamo čovjek mora imati čiste bijele košulje, uredne nokte i čiste ruke, jesti i piti po Bontonu, nabacivati se ženskoj godinama, biti kulturan ,…. a u paklu, a u paklu je polumračno, nikakve bijele košulje, nikakav Bonton, pokupiš trebu odmah, piješ pivaru iz flaše, a onda tu je uvijek bila bolja muzika. Majka bi se krstila i prokomentarisala da je gori od svog oca stotinu puta.

Kada se odselio od majke stanovao je Sale u jednoj baraci preko puta majčinog stana, sve u prizemlju. Znali smo se zapokerati kod njega po čitavu noć i onda bi u svitanje neko počeo vikati, Sale, Sale,…, a on bi odgovarao Haja, Haja,… Hodi ovamo, napravila sam vam pitu, čitavu noć se samo kockate i pušite, bila bi to njegova majka. Bila je dugo bolesna pa nije mogla da spava. I onda dodje Sale sa vrućom pitom od isjeckanog krompira, nikad bolje pite u životu. Mati ga je veoma voljela. Sale je imao jednog polubrata, dvije sestre i očuha.

Sjedimo jednom u Mjesnoj zajednici (Soukbunar Donji) gdje smo se takodje okupljali i igrali šaha, domina,…..kad dodje Sale imao je ostrugan i okrvavljen zglob na vanjskoj strani gdje se sastaju šaka i kažiprst. Nokautirao je bio očuha zato što mu je hinjio majku.

Kad spomenuh domine sjetih se mog nadimka “Cakić”, “Cako”. Jedne duge zime igrali smo u novce domina ko manje. Na početku igre svak uzme po sedam domina koje igraći slažu redom jedan iza drugoga i onda kad se igra zatvori pobjedjuje onaj koji ima najmanju dominu (najmanji broj tačkica). Mene je išla ta igra i veoma često sam ima dominu samo sa jednom tačkicom. Tada je u Tuzlanskoj slobodi bio čuveni golman Ranko Cakić, dakle imao je dres sa brojem jedan. I Sale prozva mene prvo Cakić, a onda, mislim da me je do zadnjeg susreta samo on zvao Cako.

Sale se volio elegantno oblačiti, imao je gard, znao je veoma važno ulaziti u kafane, imao otvoren i isrtrajan pogled, budio je respekt. Bio je poviši, šlang i krakat, poznat po brzim i jakim krošeima, imao je srce.

Evo jedne novije numere koja me veoma asocira na Saleta, Beki i U njenoj duši drugi se krio, Uvijek ga se sjetim kako se važno pozdravljava u kafani sa mnoštvom poznanika.

Jednom navratim na Činkvinu kod Ćumurije mosta, a on sjedi sam u bašti. Bio se zajebavao sa Todorićima koji su radili na Činkvini. Bila su dva brata Todoriči, Novak i Novica koji su trenirali borilačke vještine i važili za jednim od najjačih momaka u Sarajevu. Helem kada bi se uzimale kuglice i na glas čitali brojevi Sale bi prije proglašenja izvučenog broja na glas pitao na primjer, Koliko si mi ga puta popušio? , a onda bi se kao odgovor preko razglasa čulo recimo broj 76. Ako je bio veliki broj Sale bi odgovarao, Vjerujem ti. Raja bi se smijala, ali to svakako nije bilo prijatno za one koji su radili na Činkvini posebno zato što je znalo biti daleko više vulgarnosti u pitanjima. Bio je više puta opomenut od jednog od Todorića, pa onda mu se zaprijetilo i onda je Saletov ponos doveo do toga da se dogovorio na glas sa jednim od Todorića da se pomarišu nakon zatvaranja lokala. Sjedio je sam, bio je preplašen, ali je čekao. Nije imao nikakve šanse, nadao se ipak ispaliti nekoliko krošea, a onda pasti u nokaut. Proradio je razum kod Todorića, objasnili su mu šta mu se može desiti i da nema nikakve šanse, predložili mu da im obeća da se neće više tako zajebavati kad oni rade te da se razidju kao Raja. Razum je pobijedio!

Bio je po zanimanju odžačar. Lijepo je pristajala uniforma. Na poslu je bio zvijezda.

Jednom su on i Gojko, jedan malo stariji odžačar iz Raje, bili na staroj zgradi koja se nalazila gdje se nalazi današnja zgrada Svjetlosti (knjižara i izdavačka kuća) preko puta tržnice. Bila je zima, snijeg, prilično rano i Sale izadje na neki krovni otvor prema parku i Ekonomskom fakultetu. Parkom je baš tada lagano prolazio neki policajac. Sale napravi grudu snijeg i spuca policajca u glavu tako da mu šapka odleti. Policajac uspije u poslednjem trenutku vidjeti na krovu odžačara koji ga je pogodio grudom snijega. Uzme šapku, otrese se i krene prem ulazu u zgradu. Čule su se njegove stope na stepenišu, Sale se sakrije u jedan mračni dio tavana na suprotnoj strani od Gojka. Gojko je vršio veliku nuždu i kad je čuo korake mislio je da je Sale. Policajac je u ruci imao pendrek i onda se prišunja i iznenada opendreči Gojka po goloj guzici. Gojko se “hvalio” sa masnicom više dana i nije mu bilo jasno kako je policajac znao da se on kenja na tavanu. Kasnije će mu Sale pred Rajom ispričati storijicu sa grudom snijega.

Oženio se kad i cijela naša generacija, On i Jasna pristajali su jedno drugom, lijepa i slatkica kći Džana, bilo je sreće i mnogo muzike. I onda nakon nekoliko godina razvod (?). Nakon toga uspio je isfolirati neku penziju na “ludu”, bavio se samo zajebancijama, ženama i kockanjem. Mnogo je žena prošlo kroz njegovu sobu tih godina, zaista mnogo.

Evo jedne prigodne od našeg nezaboravnog Tome Zdravkovića, dakle Dotak*o sam dno života

Volio je kratke viceve. Mislim da sam prvi put čuo od njega vic kada Mujo pita Sulju šta je uzeo (kupio) Fati za 8. mart, a on odgovara, Uzeo sam joj sto maraka iz novčanika, nije imala više.

Mujo i Suljo su slušali bajke o bogatoj Americi i onda napokon dodju u Njujork. Idu ulicom bulje i krive vratove, puni ushićenja. Negdje na spratu zgrade pored koje su prolazili svadjao se neki par i onda muškarac gurne ženu i ona ispadne kroz prozor naglavičke u onu poznatu (crtani filmovi) poveču, okruglu kantu za smeće, Noge sjevnuše do gačica, a Mujo će, Vidi bolan Suljo kave oni pičke bacaju, kod nas bi ih taslacili još najmanje deset godina.

Zima, februar, mačci se dotjeruju, oštre kandže, ližu krzna, vaskaju brkove, štimaju glasove,… Bilo je to čudno jednom premladom maćku pa ih pita što to rade, Večeras idemo jebavati, odgovorise. Mogu li i ja sa vama?, upita premladi iako nije znao šta to znači jebavati, Možeš. I onda zima, noć, srce puca, idu mačci od krova do krova mjauču i mjauču, nigdje da se oglasi neka mačka. Poslije dva sata premladi mačak kaže, Raja, znate šta meni je dosta jebavanja ja odoh kuči spavati.

E sada bi bio red da i ja Saletu uzvratim sa jednim Švedskim, kratkim.

Dodje 90-godišnji Lars u apoteku, prilazi šalteru onako starački polako i dosta nesigurno, Imate li Viagru?, Imamo, odgovara apotelarica i gleda ga sa nevjericom. Ja bih samo četiri tablete? Na žalost prodaju se samo pakovanja od 12 tableta, bi odgovor. Ma ja trebam samo četiri? Ma zašto samo četiri one imaju dugi rok trajanja? Ma znam, ali to je previše za mene. Ja dijelim svaku tabletu prvo na 2, pa onda 8, pa onda 16 dijelova, tako da meni jedna tableta traje 16 dana najmanje. Gleda ga apotekarica čudno i razmišlja koji efekat na njega može imati jedna šesnaestina tablete pa ga upita, Zašto vi upotrebljavate Viagru? Ma samo da se ne pišam po cipelama, odgovori Lars.

 

Idemo jednom kao grupa uredjenih i živahnih delikvenata ispod Jatovog nebodera kad neko reče, Zar me Sale neće pozdravti? Bio je jedan ozbiljniji gospodin, odijelo, kravata, brada, stav,..O profesore, kako ste, nisam vas prepoznao, imate bradu. , odgovara Sale i onda nakon jos dvije tri rečenice pita ga, Oprostite profesore mogu li vas nešto pitati, a da se ne uvrijedite? Samo izvoli, odgovara Profesor smijući se. Je li to brada zvanja, znanja ili sranja? Tako smo se mi radovali životu u našem Sarajevu. Ne nije bizarno. Bili smo Raja i jednaki u radovanjima i zajebancijama. I nekadašnji Split je bio takav!

Sale se kasnije oženio (?) sa Natašom sa kojom je dobio dva sina. Živio je na Koševskom brdu. Kada sam se bio vratio u Sarajevo (1996.) sreli smo se nekoliko puta, izblijedio je bio, nestala je njegova raja i njegovi miljei, preživljavao je. Jednom kupim dvije velike lubenice polubratu koji tada nije imao auto, vidim Saleta, zaustavim se i dam mu veču lubenicu. E jesi mi obradovao djecu, Cako, bašt ti fala, reče.

I onda nakon 17 godina, prije nego što ću opet putovati u Sarajevo, vidim Saletovu smrtovnicu u “Oslobodjenju”, ožalošćeni: Nataša i sinovi. Bila je još jedna smrtovnica od njegovih sestara.

Završit ću ovu storiju sa Adagio (Albinoni) u izvedbi našeg nenadmašnog Hausera!